Kroz više objavljenih celina na portalu Rasejanje.info ispričali smo životnu priču Đorđa Stojanca, praunuka vojvode Živojina Mišića, čoveka koji je, noseći teško prezime i još težu porodičnu sudbinu, odrastao između uspomena na vojvode i kraljeve, senki velikih ratova, porodičnih stradanja i nimalo lakog života u posleratnoj Jugoslaviji. Mirnim glasom ispričane crtice pretvorile su se u feljton o tome kako izgleda kad istorija uđe u jednu porodicu – i u detinjstvo jednog dečaka, a zatim prati čoveka kroz ceo život.
Reklama
Đorđe danas jasno govori o tome kako se društvo „najzad setilo kralja Aleksandra” – kako se ponovo pominje kralj-ujedinitelj, obnavljaju se sećanja na njegovu ulogu i vraća pažnja prema mestima i događajima koji su dugo bili potisnuti. Uz te aktuelne prizore, on ne zaboravlja ni opomenu svog pradede Živojina, koji je na Aleksandrovu molbu putovao u hrvatske i slovenačke krajeve da ispita prilike pre stvaranja Jugoslavije. Vratio se sa upozorenjem koje je ostalo duboko urezano u porodičnom pamćenju. Taj glas opreza, ističe čika Đorđe, nije bio izraz mržnje, već rečenica nastala iz iskustva i političke pronicljivosti.
Foto: arhiva Đ. Stojanac/Rasejanje.info
Posebno naglašava da je ponosan na svog pradedu zato što je branio „svog vojnika seljaka”. Živojin je, kaže, imao mnogo razumevanja za običnog čoveka, jer je i sam ponikao sa sela. Znao je ko je naš seljak, cenio je naše ljude, ulazio u sukobe sa oficirima ako bi omalovažavali prostog vojnika, ali je znao i da nagradi dobro delo običnog redova. Uvek je voleo svoje selo i vraćao mu se kad god je mogao, dok mu je majka bila živa. Oca je izgubio rano i to ga je, veruje njegov praunuk, zauvek oblikovalo.
Voleo je, kaže, gradove u kojima je njegov pradeda ostavio trag – posebno Valjevo i Prokuplje. Živojin je imao kuću u Deligradskoj ulici, a dva-tri puta su ga penzionisali uz poruku: „Ajde ti, matori, skloni se”. I uvek bi ga se setili čim bi nastupila nevolja. Imao je i neprilika sa vraćanjem zajma, naročito kada se udavala njegova ćerka Eleonora. Tada je Luizin otac došao u posetu, razboleo se tokom oštre zime i ubrzo preminuo, što je, kako Đorđe pamti, mnogo rastužilo i Živojina i Luizu.
Detinjstvo Đorđa Stojanca obeležili su Drugi svetski rat, gubitak oca i ženska snaga u kući. Otac, oficir, nije hteo da pobegne kada su stigle nove vlasti. Kolege su ga zvale da krene, upozoravale da se ne zna šta će biti, ali on je ostao zbog svoje porodice. Baka mu je jasno rekla da ne može ostaviti ženu i decu „na njenim leđima”. Odluka da se ne napusti dom dovela je do tragičnog ishoda. U trenutku kada su ga odvodili, otac je sestri Bojani doviknuo da ne zaboravi njegovu siročad – kao da je predosetio šta dolazi. Posle njegove smrti, porodica je živela od paketa koje je tetka slala iz Draginja: pečene kokoške, malo sira, kajmaka, jaja. Tako su, kako kaže, preživljavali te sive godine.
Na Srpskom vojnom groblju na Tijeu
Foto: arhiva Đ. Stojanac /Rasejanje.info
Bio je dete koje vuče cegere, uči da bude „manje od makovog zrna”, a u sebi nosi snažne slike o istoriji. Pričali su mu o Velikom ratu, Solunskom frontu, Krfu i prelasku preko albanskih gudura. Majka, koja je kao devojčica prešla albansku golgotu, kasnije je išla u francusku školu u Eks an Provansi, ali se posle rata godinama borila da dobije posao, iako je imala odlične kvalifikacije i predratno radno iskustvo, kao ćerka poznatog slikara Milana Milovanovića. Tek kada je jedna mlada članica porodice skupila hrabrost da ode i kaže: „Ako ste mog strica streljali, zašto njegova žena i siročad nemaju hleba?”, stvari su se pomerile. Posle nekoliko dana majka je dobila posao na Likovnoj akademiji, gde je provela radni vek i ostala upamćena kao „studentska majka”.
Kasnije, kada je sestra otišla za Kanadu sedamdeset pete godine, u kući su ostale same majka i baba. Baba je tada već bila pri kraju života, imala je ozbiljnih problema, pala je i povredila koleno, a porodica nije imala ni telefon. U to vreme telefon se nije mogao lako dobiti – trebalo je platiti i potom čekati godinama, bez ikakve sigurnosti da će priključak zaista biti uveden. Tada je jedna tetka po majci, udata za apotekara, sasvim slučajno srela gospođu LJubičić, ženu ministra armije. U kratkom razgovoru pomenula je da je majka nepokretna u krevetu i da u kući nema telefona. Već za nekoliko nedelja telefon je stigao. Čika Đorđe taj događaj i danas pamti sa dozom ironije i gorkog humora: „Hvala LJubičiću – bar neka korist od one vlasti.”
U tim paralelnim svetovima – siromaštvo i velika imena, narodna svakodnevica i vojvodine biografije – prolazilo je i njegovo školovanje. Prva dva razreda osnovne škole završio je u zgradi koja je nekada pripadala kraljevskoj porodici, dok su se oko njega prepričavale sudbine vojvoda Bojovića, Putnika, Stepe i Živojina, kao i kraljeva. Istorija je, govorio je, surova, a naš narod često počne da ceni nekoga tek posle mnogo decenija. I pored nemaštine, majka mu je kupila gitaru, koja mu je u mnogim trenucima bila sve – uteha, društvo i način da se održi.
Kasnije, kao mladić, pokušavao je da gradi život kroz školu i fizičku kulturu. Upisao je DIF, ali ga nije završio jer ga je život odveo drugim putem. Dobro pamti ispit iz psihologije početkom šezdesetih, kada ga je profesor prepoznao po prezimenu i rekao da mu njegov otac „nije ostao u najboljoj uspomeni”. Iako je tada pomislio da ispit neće položiti, dogodilo se suprotno. Taj „položen ispit” za njega je postao više od ocene – znak da se, uprkos svemu, može ići dalje.
Sa Draganom Jurišić u Parizu i ispod Trijumfalne kapije
Foto: arhiva Društvo za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova do 1918. godine
Pariz postaje njegova druga scena – grad u koji odlazi šezdeset šeste godine i u kojem radi kao moler, dovodeći zidove do savršenstva, kao da je nesvesno spojio nasleđe svog dede Milana, umetničkog slikara, sa sopstvenim soboslikarskim poslom. „Nikad nikoga nisam prevario”, kaže, ponosan što je radio pošteno, kvalitetno i često ispod cene. U tom gradu povremeno se viđao sa Ljubom Popovićem, slikarom sa Monparnasa, susretao umetnike, vajare i grafičare koji su pamtili njegovu majku iz nekih ranijih vremena. Ali njegova stvarnost bila je pre svega jednostavna i teška: posao–kuća, izlazak po mraku i povratak po mraku, rad da bi se opstalo. I danas, u osamdeset trećoj godini, ima svoju ličnu disciplinu – mora da napravi šest hiljada koraka dnevno, „koliko košta da košta”, jer ne može da sedi i statično posmatra život.
Podele nikada nije voleo, ali su ga pratile kroz ceo život. Seća se logorovanja na Boračkom jezeru, kada je sprečio sukob među kolegama i rekao da moraju biti kao braća, da brane jedan drugog, a ne da se međusobno tuku. Tako je razmišljao tada, tako razmišlja i danas. Zbog toga ga posebno bole podele i spletke koje decenijama tiho razjedaju male krugove srpskog rasejanja, posebno u Francuskoj.
Kako sam kaže, dugo to posmatra i duša ga boli. Upravo zato je ušao u Savez Srba u Francuskoj – 1912 tek kada je video da predsednik David Jakovljević ne traži ličnu slavu, već uporno pokušava da stvari dovede u red. U tome je prepoznao mogućnost da se bude sa zajednicom, a ne sam za sebe, i da se srpsko-francusko prijateljstvo živi u stvarnosti, a ne samo u rečima. Tada je, kaže, shvatio da još postoji nada da srpsko rasejanje ne mora da živi u večitim podelama.
Foto: Rasejanje.info
Od ovog proleća Đorđe Stojanac je član Saveza Srba u Francuskoj 1912. Već od 2000. godine aktivan je i u Društvu za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova do 1918. godine, gde je odnedavno i potpredsednik. Društvo u Francuskoj aktivno neguje francusko-srpsko prijateljstvo, a čika Đorđe je prisutan na brojnim manifestacijama, izložbama i susretima sa porodicama generala koji su voleli i cenili Srbiju, srpski narod i njegovog pradedu. Dva puta godišnje, sa Društvom ili u njegovo ime, obilazi srpsko vojno groblje na Tijeu i polaže venac za sve pale ratnike iz Velikog rata, uz želju da se takva stradanja više nikada ne ponove. Takođe sa Društvom posećuje i sva druga mesta vezana za Prvi svestki rat i za stradanje srpskog naroda.
Na mnogim manifestacijama u Francuskoj pojavljivao se u srpskoj narodnoj nošnji ili sa šajkačom, svesno čuvajući vidljive znakove identiteta. Živi upravo onako kako je njegov pradeda govorio: „Život je duga i teška borba. Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred.” Uprkos svemu što je njegova porodica prošla, Đorđe Stojanac je odlučio da ide dalje – kroz uspomene, kroz zajednicu i kroz život – ne odustajući od ideje da nas ima dovoljno da budemo zajedno, a ne jedni protiv drugih.
Kraj feljtona
Razgovor vodila Katarina Krstić-Tadić, medijski portal Rasejanje.info
Izvor: Rasejanje.info
Zbog tehničkih problema ovaj poslednji deo feljtona nismo mogli da objavimo u nedelju kako je bilo planirano i izvinjavamo se što je moralo da dođe do pomeranja datuma objavljivanja.
