Drugo ubijanje Slobe

11

Kreatori javnog mnjenja u Srbiji i danas su ostali na nivou one političke ostrašćenosti i stereotipa kojima su se priklanjali i krajem 80-ih i početkom 90-ih kad je reč o Osmoj sednici, Slobodanu Miloševiću, odgovornosti za raspad SFRJ i u svetlu toga – rešavanju srpskog pitanja

Dokle god se srpsko pitanje bude razmatralo i tumačilo u okvirima još preovlađujuće ideologije titoizma, Srbija će se suočavati sa sopstvenom pocepanošću i tragičnim međusobnim optuživanjima njenih intelektualnih i političkih prvaka, u svetlu svih onih zabluda tipa “bratstva i jedinstva”, koje je već decenijama sprečavaju da postane normalna, ozbiljna država, lišena teškog i nepotrebnog prtljaga iz prošlosti zvanog – komunističko nasleđe u kome Srbiju uvek treba držati pod kontrolom. Treba li podsećati da i vladajuća politička elita, koja je svoju kolektivnu biografiju i aktuelna verbalna istupanja ranije ukrašavala tvrdim kategorijama nacionalnog opredeljenja, danas blagosilja permanentne titoističke manevre u režiji “drugosrbijanaca”, a sve sa projektnim zadatkom da nam se bezalternativni put u Evropsku uniju proda kao i svojevremeno blagostanje carstva komunizma, iza koga se – barem za Srbiju danas – krije stanje okupacije i kolonijalizma. Otuda i nije slučajno da nas persone istih prezimena ubeđuju u sva blagostanja pripadnosti Evropi, kao što su njihovi roditelji prethodno masama gurali crvene knjižice u ruke, a sebi birali smeštaj otimajući po Dedinju.

OSVETA STAMBOLIĆEVACA

Slobodan Milošević
POLITIČKE USPOMENE: Milošević i Stambolić sa Nikolom Ljubičićem i Bogdanom Trifunovićem

Takav utisak preovlađuje i posle dve jednočasovne emisije na Javnom servisu RTS posvećene istorijskoj Osmoj sednici CK SK Srbije, na kojoj je ustoličena dugogodišnja vlast Slobodana Miloševića i poručen “svilen gajtan” za dotadašnjeg nespornog moćnika srpske države i partije Ivana Stambolića. Tri decenije posle ovog unutarkomunističkog obračuna pretplatnici Javnog servisa dobili su za svoje male pare i skromnu predstavu – tumačenje, analiza i treća dimenzija ovog za Srbiju značajnog političkog trenutka ostala je na nivou svih onih ostrašćenosti i stereotipa, pre svega o Slobodanu Miloševiću i njegovoj ulozi u tom vremenu, kakve je Srbija imala prilike da čita, sluša i gleda sada već davne 1987. godine.

Uključujući i dve najcrnje optužbe na račun legitimnog predsednika države do 2000. godine koji je, suprotno svim zakonskim i drugim pravilima, kidnapovan i isporučen u Ševeningen, gde je i skončao: prva, posredno je tokom dva dela ovog serijala perfidno sugerisana krivica Miloševića za raspad SFRJ i rat koji je usledio; i druga, zanatskom TV montažom prvi deo serijala, u kome se govori kako je nadolazeći Milošević “obrisao gumicom“ svemoćnog Stambolića, završava se TV slikom na kojoj Stambolić džogira u Košutnjaku, što bi trebalo da sugeriše, uz sve prethodno, ko je njegov istinski likvidator, da bi se to u poruci ispisanoj na kraju drugog dela i reklo – “Milošević je nalogodavac ubistva Ivana Stambolića”. Dakle, medijska satanizacija mrtvog čoveka i posle toliko vremena, kao da se u međuvremenu ništa nije događalo što bi retuširalo drugosrbijanske optužnice.

Politika
PRODALI GA I NJEGOVI: Dačićev intervju na prvoj strani “Politike” 2015.

I posle 30 godina, kao i tada, činjenice ne idu u prilog ni jednom od ova dva najcrnja stereotipa, a autori dokumentarnog serijala pokušali su to da nadomeste više nego pristrasnim izborom sagovornika, pri čemu je ovaj TV projekat mirne duše mogao da se nazove i „Osveta Stambolićevaca“, budući da su u dve večeri kroz srpske domove prodefilovali svi oni koji su zajedno sa odlaskom Ivana Stambolića izgubili komunističke pozicije, ili su se u toj odbrani svojih privilegija preračunali birajući pogrešnu stranu. Uz to, od analitičara i novinara među sagovornicima su bili samo oni koji su kao i pre tri decenije, ili nešto kasnije, Miloševićeve poteze i ono što je sledilo kao politika Srbije gledali isključivo kroz naočare još aktuelne floskule o nacionalnoj ravnopravnosti. Unutar nje je kao mantra za sva vremena bila ugrađena i ona o „srpskom nacionalizmu kao najopasnijem“, a što je sve nadirući šef države i partije srušio kao kulu od karata. Posebno model političkog uređenja u kome se Srbija davi sa dve pokrajine i u izjašnjavanjima na federalnom nivou uvek ima „minus jedan“.

FLOSKULA O SRPSKOM NACIONALIZMU

Slobodan Milošević
PRAVI SRBIN POSTAO U HAGU: Milošević u sudnici Tribunala

Zbog svega toga ovaj TV bekgraund na vreme velikih političkoih lomova u Srbiji krajem 80-ih ostavio je otužan utisak, poput onog hepeninga sa balonima i razdraganom atmosferom 11. marta na centralnim ulicama srpske prestonice 2003. godine kada je sahranjen Slobodan Milošević. I, nažalost, potvrdio da se u jednom ljudskom smislu u Srbiji gotovo ništa nije promenilo kao ni onog dana kada je preminuli predsednik Republike Srbije sahranjen ispod drveta u dvorištu svoje porodične kuće – kao pas. Pokojniku je, u tom trenutku kao i danas, svejedno, ali je takvim potezima Srbija i oni iz sadašnje vlasti koje je Milošević politički stvorio i zadužio najviše rekla – o sebi.

Danas, posle toliko vremena, pada Berlinskog zida, serije ratnih sukoba i raspada bivše SFRJ, milosrdnog bombardovanja Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, sistematskog otimanja Kosmeta, velikog prevrata 5. oktobra i velike prevare koja je usledila u godinama posle, isporučivanja kompletnog vojnog i političkog vrha Hagu – emitovati ambiciozni TV serijal sa porukom kako je za sve kriv jedan čovek moguće je samo iz dva razloga: ili je stepen uredničke i autorske nesposobnosti da se sažvaće nametnuti programski zalogaj više nego skroman, ili je priča o Osmoj sednici deo vladajućeg propagandnog medijskog modela u Srbiji. Podsećamo, pristup koji poništava svaku priču o srpskom nacionalnom pitanju, ignoriše sve prisutnije zagovaranje srpskog stanovišta kao temeljnog i strateškog pristupa opstanku Srbije i svaki takav pokušaj stavlja na stub srama pod firmom nacionalizma (koje u tom pristupu ima isključivo negativnu konotaciju), nekorektnog političkog govora… Na stranu podatak da se serijal ni ovlaš nije očešao o funkcionalnu i neformalnu unutarpartijsku koaliciju lidera iz CK SKJ i Gradskog komiteta SK Beograda, koja je “preskačući” srpsku partijsku organizaciju, suštinski, kovala zaveru protiv dolaska Miloševića na čelo srpskih komunista i bila značajan momenat za analizu odnosa i epiloga Osme sednice.

Teško je sa takvom mentalnom matricom i očekivati da se, bez ličnih političkih simpatija i antipatija onih koji potpisuju program Javnog servisa RTS, TV analiza pozabavi tom nacionalnom dimenzijom čitavog slučaja Osme sednice i dolaska Miloševića na čelo SK Srbije, a potom i države. Za ozbiljne analitičare i istraživače, od kojih je jedan od profesora Fakulteta političkih nauka, mlađe generacije, zahvaljujući svom istraživanju na tu temu dobio izuzetno skromnu minutažu u serijalu, to predstavlja momenat, koji je na jednoj strani izbacio Miloševića u prvi politički plan, a na drugoj, pokazao da je u toj plejadi komunističkih metuzalema i karijerista on prvi shvatio da je Tito umro i da sledi veliko spremanje, u kome kad je reč o Srbiji treba prvo obrisati prašinu sa Ustava iz 1974.

NI ANĐEO, NI ĐAVO

Slobodan Milošević
IZOSTALA TREZVENA ANALIZA: Slobodan Milošević u vreme političkog uzleta

Bilo bi političko slepilo abolirati Miloševića od svih loših političkih poteza i grešaka, koje je nakupio u svojoj 13 godina dugoj političkoj karijeri na vrhu Srbije i SRJ, kao što bi bila i velika zabluda smatrati ga nacionalistom i iskrenim Srbinom u vreme pokretanja ovih pitanja, kada je postao meta optužbi za populizam i koješta drugo. Na početku te političke bitke, kao rasni borac za vlast, koristio je tehnologiju nacionalnog buđenja Srba, potpomognut Crkvom, Akademijom nauka i mnogobrojnim srpskim udruženjima u zemlji i dijaspori, beležeći sve veći politički rejting i osvajajući sve veći prostor vlasti. Kad je trebalo obezbediti podršku u političkom vrhu Jugoslavije i uvažiti staru komunističku gardu bio je rigidni komunista, kad je trebalo omasoviti podršku unutar Srbije bio je dozirani nacionalista. Reklo bi se da je pravi Srbin postao u Hagu, preciznije rečeno kada je na Vidovdan 28. juna poludrogiran i totalno ponižen, krišom sproveden do svog poslednjeg odredišta, gde će se znalački i sa iskrenim rodoljubljem predstaviti u jednom, potpuno drugačijem svetlu od onog u kome je javnosti predstavljan dok je bio na političkim funkcijama.

Ne posmatrajući Miloševića ni kao političkog đavola ni kao srpskog anđela, Srbiji bi danas mnogo potrebnija bila trezvena slika i analiza o njegovom vremenu, kao što bi slična istraživanja trebalo uraditi i kad je reč o najdužem periodu mirnog razvoja jugoslovenske zajednice i njenih republika u vreme Josipa Broza, sa svim vrednovanjima koje ozbiljna nauka podrazumeva, ne bi li se iz takve prošlosti izvukao koristan savet. Pri tome, kao i svako drugo važno nacionalno i egzistencijalno pitanje tako bi i ova valjalo posmatrati „jednom samo sa srpskog stanovišta“, kako je to ne slučajno zagovarao jedan od najvećih srpskih pisaca i intelektualaca Miloš Crnjanski, pre više od osam decenija.

U tom slučaju ne bismo došli u situaciju da jednu profesionalno i politički loše odrađenu dokumentarnu TV emisiju o Osmoj sednici, kojom između redova sugerišemo krivicu Miloševića za raspad i rat u bivšoj Jugoslaviji, emitujemo u isto vreme kada se na relaciji Beograd – Zagreb vode oštre polemike zbog podizanja spomenika heroju Milanu Tepiću u Beogradu i, istovremeno, zbog donošenja hrvatskog zakona o braniteljima u kome se tvrdi da je Srbija bila agresor na Hrvatsku tokom rata 90-ih, dakle u vreme vladavine Slobodana Miloševića, za koga u serijalu Javnog servisa RTS sugerišemo da je krivac za rat… Politika koja stoji iza ovakve šizofrene situacije podseća na ponašanje slona u staklarskoj radnji.

Ili je to možda željeno stanje svesti u kome ćemo sami sebe da uništimo i moralno, i politički, i mentalno. Juče smo kao glavne tumače naše prošlosti slušali Azema Vlasija, Živana Berisavljevića, snimke stare i po više od decenije odavno upokojenih komunističkih veličina poput Draže Markovića, Špire Galovića, i tako redom, da bismo sutra bili svedoci praktičnih političkih poteza njihovih vernih sledbenika kakvi su recimo Ramuš Haradinaj ili Nenad Čanak, zajedno sa plejadom mrzitelja Srbije organizovanim pod firmom različitih NVO.

Kad kao autentičnog tumača naše prošlosti i života postoji ovakav nazovi Javni servis RTS-a, sa očiglednom političkom podrškom aktuelne vlasti, onda drugi neprijatelji, posebno van Srbije nisu ni potrebni!

The post Drugo ubijanje Slobe appeared first on Global Serbia.

Original Article

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here