Đorđe Stojanac, praunuk Živojina Mišića – govori za Rasejanje – život pod senkom vojvode (01)

Đorđe Stojanac, praunuk Živojina Mišića, danas živi na relaciji Pariz – Beograd  i na današnji dan puni 83. godine. Rođen je na Vidovdan, 28. juna 1943. godine u Valjevu, na Petom puku, u porodici u kojoj se sećanja na vojvodu Živojina prepliću sa ratnim traumama i gradskim pričama. Njegov život obeležen je gubitkom oca, osloncem na jaku žensku liniju porodice i odrastanjem u kući koja gleda na Bulevar vojvode Mišića. Svoja sećanja rado je preneo za medijski portal Rasejanje.info, koji smo pretočili u priču, koju prenosim u tri dela.

Đorđe Stojanadc se svoga oca  Svetozara, rođenog 1909. godine gotovo i ne seća. Bio je oficir kraljevske vojske, jedan od Srba iz Dalmacije koji su, pod terorom Hrvata, prešli u Srbiju. Rat ga je zatekao u Beogradu, zatim je premešten u Valjevo, gde je služio u Nedićevoj poljskoj državnoj straži. Kada su komunisti ušli u Valjevo, proglasili su ga državnim neprijateljem, odveli negde i streljali. Porodici nikada nije rečeno gde je njegov grob. „Nikada nam nisu dozvolili da saznamo gde je njegov grob, pa svom ocu na grobu ne mogu ni sveću da zapalim. Gladovali smo. Preživeli smo samo zahvaljujući sestri moga oca, Bojani Petrović”, odlično se seća Đorđe. Bojana je živela u selu Draginje, nazvanom po kraljici Dragi, između Koceljeve i Vladimiraca. „Džaba nam je bilo to što smo porodica vojvode Živojina Mišića”, dodao je.

Majka Vera, je kada su joj streljali muža imala 36 godina. Rođena 1908, ostala je udovica sa malom decom, u vremenu u kojem prezime Mišić nije donosilo zaštitu. Vera je pre rata radila na Likovnoj akademiji i među studentima bila „studentska majka”, uvek spremna da pomogne, ali po ratu i prelasku da živi u Beograd posla za nju nije bilo. Dugo je, uprkos kvalifikacijama, ostajala bez službe. Prelomni trenutak je bio kada je jedna rođaka otišla na Dedinje sa pitanjem: „Ako ste mog strica streljali iz vama poznatih razloga, zašto da njegova žena i siročad nemaju hleba da jedu?” Posle petnaest dana pozvali su Veru i dali joj posao. Ta rečenica, izgovorena hrabro i direktno, promenila je tok života jedne porodice.

Foto: Rasejanje.info

Posle ratnih godina u Valjevu, slomljena svime što se dogodilo, Vera se obraća svojoj majci, Olgi. Baba Olga, Živojinova ćerka, podigla je kućicu iznad Rajsove na Topčiderskom brdu. Tu, pod njenim krovom, Đorđe, njegova sestra i majka dolaze „pod krilo” gospođe Olge rođene Mišić. „Ona nas je primila i održala”, kaže. Bila je stroga, ali brižna; disciplinovala je unuke i učila ih redu i poštovanju. Jednom je, kaže, zbog jednog druga koga baba nije volela, prestao da govori s njom celu godinu. „Bio sam i ja dosta kriv u životu. Svi smo mi krivi; jedino je Gospod Isus Hristos potpuno bezgrešan”, priča čika Đorđe danas, osvrćući se na sopstveno buntovništvo.

Porodica u Beograd dolazi 1945. godine, u kuću na Bulevaru vojvode Mišića 77 – upravo u ulici koja nosi ime pradedinog ratnog puta. Kuća je bila podignuta na padini; kada je 1928. sagrađena, oko nje gotovo da nije bilo ničega osim Rajsove kuće. Kasnije, naročito tokom ratova devedesetih i dolaska izbeglica, oko kuće su nastale „divlje” ulice. „Tako i danas vodim borbu sa komšijama i opštinarima da se to malo dovede u red”, govori Đorđe, pokazujući da se porodična borba nastavlja u svakodnevnim, naizgled malim bitkama.

Uz babu Olgu, koja je živela najduže od sve Živojinove dece, do 1977. godine, odrastao je uz priče o detinjstvu i ratovanju vojvode Živojina. Pričalo se kako je kao dete čuvao koze pa su ušle u komšijski kupus i napravile štetu – i kako su posle toga stigle batine. Pričalo se i o pećini u koju je kao đak išao po kazni: učitelj bi ga slao tamo kao što se dete šalje u ćošak, samo što je u pećini bio mrak i slepi miševi. „Drugo je to vaspitanje bilo”, kaže Đorđe, svesno prenoseći razliku između slavne prošlosti i današnjih vremena.

U tim porodičnim pričama vraća se i slika Živojina koji je, „rođen ispod kruške”, kao seljače došao u Valjevo da nastavi školovanje. Došao je obučan kao seljače, razlikovao se po govoru, deca su mu se rugala dok jednog nije dobro izdevetao. Posle toga su se smirili. Neko vreme je, za svaki slučaj, ispod kaputića krio ciglu – odbranu od podsmeha i nepravde, pre nego od neprijatelja.

Uz deda Milana, impresionistu iz Kruševca, koji je završio tri akademije – beogradsku, minhensku i parisku – Đorđe u porodičnoj priči nosi i umetničku liniju. „Jedva da sam ga zapamtio. Deda Milan je umro 1946, kad sam imao nešto više od tri godine. Tako imam malo i mišićkog, i stojanačkog, i milovanovićevskog, i valjevskog. Puno familije imam”, dodaje sa blagim osmehom, svestan da prezimena koja izgovara nisu samo genealogija, već i teret i dar.

Priča praunuka Živojina Mišića se zatvara između porodičnih sećanja, ratnih rana. U tim pričama, između Struganika, Valjeva i kuće u bulevaru koji nosi njegovo ime, za malog Đorđa Mišić nije bio samo istorijski lik. Bio je deo kuće, deo porodične priče – istovremeno velika figura i tiha senka svakodnevice.

Sutra: Od Senjaka do Grenobla – kako je praunuk vojvode Mišića tražio svoj put u Francuskoj

Katarina Krstić-Tadić, medijski portal Rasejanje.info
Izvor: Rasejanje.info