CRKVENA JURISDIKCIJA NAD PRAVOSLAVNOM DIJASPOROM-ISTORIJAT PITANjA

64

СЕРГИЈЕ ТРОИЦКИ
ЦРКВЕНА ЈУРИСДИКЦИЈА
НАД ПРАВОСЛАВНОМ ДИАСПОРОМ

ИСТОРИЈАТ ПИТАЊА

Једна од најмање разрађених области у православном црквеном праву то је област, која се тиче узајамних односа аутокефалних цркава и која има аналогију са правом међународним. А међутим услед измене политичке карте света после Великог рата ова је област добила у последње време особито важно и чак акутно значење у практичном погледу. Узмимо, на пример, питање о условима аутокефалије, које је изазвало читав низ сукоба између православних цркава, тако да неке православне цркве и досада остају као аутокефалне само de facto, али не и de jure, док аутокефалија других од неких цркава признаје се, од неких се пориче.

На другом месту овде треба споменути везано са првим питање, које смо метнули у наслову нашег рада – питање о јурисдикцији над православном диаспором.

Грчка реч диаспора – расејање, расејавање у Св. Писму означује Јевреје, расејане између незнабожаца (5 Мојс. 30, 3-4; Јудит, 5, 19; Јов. 7, 35; Јак. 1, 1; I Петр. 1, 1), a y православном црквеном праву (на пр. Васил. Вел. пр. 85.) она означује православно становништво, које живе између неправославних, или, говорећи модерним језиком, православну верску мањину.

Коме, којој црквеној власти мора бити потчињена та мањина? На то питање преставници грчких цркава у последње време дају потпуно одређен, категорички одговор: цела православна диаспора у читавом свету мора бити потчињена власти само једне и то Цариградске цркве, при чему се појам диаспоре узима у широком смислу и у њега се укључују не само појединци и парохије, него читаве епархије, т. ј. уопште све православно становништво ван граница те државе, где се налази централна власт дотичне аутокефалне цркве.

„Вашему Блаженству и драгој сестри Српској Цркви, пише на пример, 30. V. 1931. садашњи Цариградски Патријарх Фотије II (Маниатис) Патријарху Српском Варнави поводом питања о Будимској епархији, познат је општи поглед нашег Патријаршијског Васељенског Трона у питању канонског црквеног положаја православних црквених општина и колонија, које се налазе у диаспори и изван граница православних аутокефалних цркава, да све ове црквене општине, ма које било народности, дужне су да у црквеном погледу подведу под јурисдикцију нашег најсветијег Патријаршијског Трона“.

Исто тако и посланица Патријарха Василија III Варшавском Митрополиту Дионисију од 12, XII, 1928 (бр. 2979) поводом питања о православним емигрантима у Америци разјашњује, да јурисдикција над емигрантима, који живе ван својих матерних цркава, на основу 28 правила IV Васељенског сабора, потпуно припада Васељенском Цариградском Трону („Воскресное Чтенiе“, 1930, N. 9).

Сличне изјаве налазимо и у другим званичним актима грчких цркава 1922-1932 г.

И та теорија не остаје само на папиру, него се у последње време енергично и систематски спроводи у живот. Нема сумње да ће будући историчар забележити тај покрет, као једну од најважнијих појава у животу православне цркве после Великог рата.

У почетку Грци су решавали то питање само у границама своје, грчке народности. Услед своје комерцијалне активности, економских и политичких прилика Грци су већ давно имали велику емиграцију (близу 500.000) и оснивали су многе колоније. На пример, грчке колоније постоје у Америци (више од 200.000), Египту (80.000), Русији, Француској, Енглеској, Швајцарској, Јужној Африци, Мадагаскару и т. д. После тога, када је Цариградска црква признала аутокефалију Грчке (Јеладске) цркве (29. VI. 1850), почела се борба између ове две цркве због јурисдикције над овом грчком диаспором, при чему се Цариградска црква позивала на 28 правила IV Васељенског сабора, које је, кобајаги, укључило у њезину компетенцију јурисдикцију над свима „варварским“ земљама у свету.

2/21. III. 1908 био је склопљен уговор између Цариградске Патријаршије и владе грчког краља Георга I († 18. III. 1913), пo коме је Патријаршија уступила читаву диаспору Атинском Синоду. Само у Млецима грчка колонија остала је под влашћу Цариграда.

Сасвим нови правац дао је б. атински митрополит и цариградски патријарх, а сада (од 7. V. 1926) патријарх александријски Мелетије (Метаксакис), енергични борац за идеју панјелинизма, сарадник Венизелосов. После абдикације краља Константина (11. VI. 1917) Венизелос лишио је катедре Атинског митрополита Теоклита и поставио на његово место Мелетија, који у новембру 1920. г. био је прогнан из Грчке заједно са Венизелосом и 8. II. 1921 изабран за патријарха Цариградског, где је продужио своју делатност на остварењу идеје панјелинизма. Он је проширио тумачење 28 правила IV Васељенског сабора не само на грчку диаспору, него и на православну диаспору свих народности. He питајући Атински Синод, он је искористио своје везе са грчким становништвом у Америци и актом од 1/14. III. 1922 подчинио га себи, a 17/30. V. 1922 издао томос о отварању архиепископија Северне и Јужне Америке у Њујорку са 3 епископије – у Бостону, Чикагу и Сан Франциско. С почетка Атински Синод није хтео то да призна и његов претставник у Америци митрополит Спарте почео је агитацију против Мелетија, али на крају крајева Грчка је била изнуђена да се измири са fait accompli, да би сачувала престиж Цариградске Патријаршије, који је био тада доведен до minimum-a.

У исто време п. Мелетије предузео је смеле кораке за потчињене Цариграду и диаспоре других националности, при чему је вешто искористио повољне за њега политичке прилике, пре свега тешко стање руске цркве, а после његове оставке (10. VII. 1923) исту политику продужили су његови наследници на Цариградском Трону.

Први корак у том правцу био је назначење 5. IV. 1922 екзарха за читаву западну и централну Европу у Лондон са апокалипсичким (Откривење Јованово 2, 18) титулом митрополита Тиатирског, после чега Цариградска Патријаршија почела је оспоравати права наз

POSTAVI ODGOVOR