Predizborni slogan ko ima zemlju ima i budućnost je licemerna antimetafora srpske politike. Baš kao i slogani dosadašnjih partokratora o ukidanju partitokratske države. Ako partokratori ukidaju partitokratiju, vi sigurno vozite mercedes proizveden u Nišu koji su obećali 2008. godine
Prvi zadatak nove vlade Srbije, ma ko da je formira, treba da bude moralna obnova države. Kampanja za vlast u Beogradu, kakvu građani viđaju poslednjih dana, obesmislila je do gađenja ono što se naziva svešću građana. Šta je država koja promoviše laž kao budućnost? čini se da medijska mimikrija dnevnopolitičke laži doživljava vrhunac upravo u proevropskoj Srbiji.
Politička stranka, koja je više od decenije promovisala približavanje, uzgred budi rečeno tek – birokratsko, Evropskoj Uniji, u predizbornoj kampanji tvrdi da onaj ko ima zemlju ima i budućnost. Pritom, čelnici te vladajuće stranke uopšte neće organizovati iste te izbore na celoj teritoriji svoje zemlje.
Oni su potpuno zaboravili da su baš na đurđevdan, ali 2008. godine, njeni čelnici u žaru tadašnje predizborne borbe, obećali dovođenje jednog velikog svetskog proizvođača automobila u Niš. Govorilo se o Mercedesu, odnosno o koncernu Dajmler, pa o Folksvagenu.
Tadašnji potpredsednik vlade, dan kasnije, 7. maja 2008. godine, obećao je dolazak i trećeg giganta automobilske industrije i proizvodnju od čak milion vozila godišnje u Srbiji. Ubrzo potom, stizala su i obećanja o proizvodnji najpre 200.000, pa odmah potom i celih 300.000 automobila u Fijatovoj fabrici u Kragujevcu.
Odakle političke vođe u Srbiji crpe hrabrost i pravo na golu političku laž? Zar je ona najjači instrument politike srpskih stranaka, naročito vladajućih? Kako to da u proevropskoj Srbiji skoro niko političare ne pita o lažnim obećanjima, sudbinskih dimenzija, koja su davali u prošlosti? Kako to da partokratori zahtevaju ukidanje partitokratije?
Jedan od odgovora krije se u vlasničkoj strukturi medija, iako je evropska Srbija zemlja koja se rado kiti evropskim slobodama. Srpski mediji su pod kontrolom. Ali, njih ne kontroliše država, nego privatni ili privatizovani centri moći.
Nedavno preminula predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, Verica Barać, dugo je upozoravala da je RTS, definisan kao javni servis evropske Srbije, u stvari tek servis političkih struktura i produkcija blisko povezanih sa vrhovima vladajućih stranaka. Govorila je i da jedan domaći i jedan grčki biznismen protivzakonito poseduju po dva TV kanala sa nacionalnom frekvencijom.
Verica Barać je upozoravala i da tajkuni, zajedno sa političarima, poseduju najuticajnije dnevne listove, kao što su Večernje novosti ili Pres. Upozoravala je i da se budžeti državnih institucija, takođe potpuno protivzakonito, koriste za finansiranje ličnih promocija funkcionera i njihovih partija.
Ova vredna žena utvrdila je i da čelnici države od medija naručuju preskupa lažna istraživanja, koja služe za stranačke promocije i da je lažna pretplata ministarstava na usluge novinskih agencija samo vid uticaja na medije. I ono najvažnije, što svi znaju i o čemu svi ćute: da tržište reklama u medijima čvrsto kontrolišu agencije u vlasništvu Dragana đilasa i Srđana Šapera iz vladajuće DS.
Štaviše, te agencije se, prema izveštaju Verice Barać, koriste za finansijsko disciplinovanje medija, a prihodi su im dramatično uvećani otkako su 2008. godine proevropske snage učvrstile i proširile vlast u celoj Srbiji.
Umesto slobode i evropskih vrednosti, građani Srbije danas konzumiraju tek medijsku političku laž u ime slobode i evropskih vrednosti. Sećate li se obećanja Mlađana Dinkića od 19. marta 2008. godine? Ako na izborima pobedi lista ‘Za evropsku Srbiju’, Srbija će postati članica EU do kraja mandata sledeće vlade, izjavio je tada Dinkić. Šta, ne verujete? A verujete li da vlada proevropske Srbije još nije razmatrala izveštaj pokojne Verice Barać o medijima?
